Годишњица Николе Чупића

14 у у

Есхин тужбу, а истом у време архонта Аристофона од прилике год. 330 (по Дионисију из Халикарнаса, по Плутарху и Цицерону; види Вестерманов приступ у беседу о венцу страну 8), изишла је одлука, да се Есхин казни. Какав је пак узрок био, те се ова државна парница толико одуговлачила, није познато.

Ово су, истина, ситнице, али се опет не могу од ока примити, кад се већ спомињу и кад се сви писци у томе не слажу.

Важније је, што г. преводилац приписује само случају, што је Димостен јошт у младости својој заволио „говорништво“ — што је слушао, како се Калистрат вешто бранио, док други, много вероватније, то приписују самом домаћем животу, што је видео, како му стараоци имање на очиглед упропашћују, па зажелео осветити се и имање повратити, а то је могао само као правозаступник (логофраф) постићи. Тој околности много приписују, што се Димостен, потресен јошт у детињству неваљалством својих старалаца, онако топло и својски заузимао за правду, које му је онако сјајно одликовање у свом народу прибавило. Да је Димостену Калистрат био познат, и да га је својим беседама одушевио, о томе нема сумње, само веле, да га је у зрелијим годинама слушао и његовим се беседама користио. — Но ни у овоме није подпуна јасност, што се човек не може никад на године подпуно ослонити.

После побројаних природних недостатака, које је Димостен великим трудом савладао, и ако је (тај труд) увеличан, да не речем измишљен, каже нам г. преводилац, да је Исеја узео за учитеља ; али ово није доста, кад се зна, да га је узео себи у кућу за учитеља, с погодбом, да му за 1 године плати 2500 талира због поучавања у речитости и у науци о законима. Ово је у толико важније, што димостенове беседе о туторству носе јасан печат исејевог духа и слога.