Годишњица Николе Чупића

велики вештаци не само појезије него и иначе прозе; тако, да се добри прозаичари и песници разликују само стихом (версомј. Плато н. пр. и Димокрит тако су пазили у својем писању на ритам, да су стари критичари налазили више те вештине код њих него код неких песника (Стсего огабог с. 21). Нарочито људи, који су имали да читају јавно и говорници, који су, као што Цицеро вели, имали много да циљају на „уоТарбав аштш“ својих слушалаца, још су зарана узајмили од појета њихову вештину (ритам). Он је сам писао све своје беседе у јамбима, шарајући их и другим мерама према турниру или интензивности својих мисли. Поједини добри писци били су тако навикнути, да по ритму пишу, да су често муке имали да се сачувају од чистих стихова (Стсеко П. ор. р. 339. Зепалов хего е Прропасеов ебистеге мах роввитив).

Е лепо, стари језици за тако дељење слогова на времене количине били су врло способни, и стари народи имали су укуса за такав начин писања, као што су Платонови списи или Цицеронове беседе. Кад се почело превађање старих књижевних вештака на нове језике, одмах се осетила тешкоћа: како ће се прегибнути под та стилистичка правила, и књижевности свију данашњих јевропских народа имају покушаја, као и успеха и неуспеха у том питању.

И у нашој сиромашној књижевности има тих покушаја. Покушала су два човека ; један врло велики научник, а други врло даровит песник. Први је био Катанчић у својој песмарици „Егисјив апебитпајез т јиг1в Рагпаза! Раппоп! еге. Лаотађае 1794“. На страни 37 те књижице налазе се у кратко правила „илирске мере“, коју је он „усудио се ађвуие отапа ехетро з пеге“ по урнеку грчком и латинском. Други је био Лукијан Мушицки. Па колико се успелој Првоме нико није следовао, а други је отворио читаву школу појезије класичне, која је трајала 2—3 десетине година, па се скончала, и то тако трагично, да за близу четрдесет година не изиђе готово нико да предузме на ново покушавање.