Годишњица Николе Чупића

374

Али висина државне мудрости Тацитове види се нарочито у оцењивању слободе мисли и говора по њеном ширем упливу на развиће друштава. Он закон о говору и писању осуђује по моралној деградацији људи под владом његовом (тог закона) и по оном што у опште неслобода има штетног за одгајивање грађанских врлина и јавнога морала. Како је дубок државнички поглед Тацитов а како је скучен многих данашњих државника европских, који слободу савести и мисли човечије цене са исте тачке гледишта са које оцењују обичне и ситне интересе политике или друштва.

Гањање слободе мисли изазвало је у цезарско доба шпијонажу у њеном најширем развићу, и Тацит разастире пред нас црну слику моралног упатка под притиском горњега закона и делатора, каква ће моћи вечито давати поуке онима који мисле о срећи народа.

Па ипак овај век цезарства није био сасвим без врлина. Стојичка школа имала је у аристократији по којег својег ученика, као што је хришћанство имало својих у сиротињи. Обе секте уливале су постојанство и моралну сталност у своје присталице, те је било људи који, ако нису знали извојевати слободу, умели су достојанствено умрети, и својом смрћу оставити потомству пример љубљења слободе и личнога поноса.

Један досетљиви инглиски писац у своме занимљивом спису „Белешке једног лекара“ описује последње часове 60гатих и могућних лондонаца и бедних сиромаха у радничким предграђима, и износи нам у контрасту, како се тешко и грчевито растављају с овим светом они, који су познавали његове слатке и сјајне стране, како пак мирно и достојанствено очекују крај земне каријере они којима је овај свет био долина плача и патње. Тај контраст износи нам и Тацит у својим делима.

Каква је Месалина у Лукуловој башти, кад јој либертин Едон доноси наредбу из двора да се убије. Онај плач, оно