Годишњица Николе Чупића

се сматрати као појава, и израз неприродног, очајног стања људског друштва, као морална крајност и безумље, које гони мржњи и презирању живота, које води самоубијству. С тога се и самим најсветлијим представницима и јунацима стојичког морала, Катону из Утике, Касију и Бруту може у неком смислу праведно замерити, што су на штету ствари за коју су се борили, и на велику радост својих непријатеља прерано

сами себи смрт задали.

Све ово напоменуо сам, не да побијем значај и вредност грчкој и римској цивилизацији, но да покажем, како је нужна велика смотреност у суђењу, те да се оне преко праве мере не прецењују. Јер пре грчког и римског света био је, и то на доста високом ступњу људске и народне културе свет миспрски , свет индијски и ирански, свет сирски и малоазијски. Па и јунаци Плутарка, Курција РуФа, Корнелија Непоса, као и Иродота и Ксенофона, морају се гледати кроз стакло очишћено јаком историјском критиком и упоређењем свију споменика, свију културних и политичких резултата, који могу раширити већу светлост на оно тамно доба. Од свију тих старих историка и аналиста достојни су угледа Тукидид, Салустије и Тацит, што с дубоким проницањем у живот и околности свога времена, са живим осећањем свога моралног и патриотског позива и са довољним познавањем свога народа и друштва у коме су се нашли, цртају политичке и друштвене појаве, које су сами гледали или их од најближих посматрача добили. А особито Тацит дивно црта самртну борбу старога римскога духа противу кужне епикурејске и деспотске поплаве свога времена, које све сатире и упропашћује; тужно и очајно описује он поквареност и понижење нараштаја, који око себе гледа, бескргјне сплетке и зле страсти двора, грађанства и друштва, које се уживањем преситило и које ни за какве добродетељи и људске крепости незна, а само греху и подлости робује; но у исто време он се одушевљава јунаштвом и родољубљем Друза, Германика,

~