Годишњица Николе Чупића

54

српских краљева, поред свих неморалних дела, не изгледа ни мало као излив лицемерства. Није нам намера, да бранимо ондашње наравствено стање у Срба. Али са гледишта историјске објективности било би неправо да их оптужујемо само за то, што су имали погрешке свију осталих народа европских онога доба.“

Симпатија се та показује и на многим другим местима, нарочито при оцени културног значаја законика, Душановог, а да и не узимамо у поглед оне топле речи, којима је г. Калајија, у предговору српској публици, дао израза своме поштовању и особито својој адмирацији онога, што је српски народ почетком овога века извршио и чему он не налази равнога у историји света.

У осталом, као што већ поменух, симпатија она није у противности с пишчевом објективношћу. На против, она је тек само друга страна објективности једног Философски и политички високо образованог историка, који издигнут изнад тесногрудих предрасуда, по ономе Теренцијевом МИ ћитат а те аПпепшп, има топло срце за све што је човечанско а у истини је добро, лепо или и велико.

Дужност ми је сад да поменем оно, што сматрам за погтлавиту махну овог иначе извреног дела.

Како је г. Калајија написао историју српског народа, изгледа као да се она завршује пропашћу српских држава у средини ХУ-ог века. Изгледа као да је с државом српском и народ српски сахрањен, да је у гробу лежао некаквих 350 година, и онда у један пут чудесним неким начином васкрсао. Историја г. Калајије прави утисак' као да је српски народ после необичних својих напора у ХШ, ХМ и ХУ-ом веку, не само изгубио свој државни строј, него је још пао у неку апсолутну немоћ, да, растворио се у своје молекиле и у мртвилу провео више од три столећа.

Ја сам пресуднога убеђења, поцрпеног из историјских