Годишњица Николе Чупића

55

аката, да се ова теорија привременог мртвила не може иссторијски да оправда.

Како ћете с њоме да вежете онај бујан живот и ону силу стварања до средине ХУ-ог века, и како ћете с њоме да вежете онај свежи и снажни живот и ону не малу силу стварања почетком Х1Х-ог века 2! Пре би се могло примити успоређење нашег историјског живота с реком, која поносито ваља таласе, док не удари о несавладљиве препоне неке, ту као да тоне у земљу, испод земље тече дуго и тако да сем не зна да ли и куда тече, док на једном месту не пробије опет на видело. Наравно да и ово упоређење рамље, као што је то случај у опште са упоређењима. Него има живих створова, којима кад се спољашњом каквом силом разбије тврда чаура или шкољка њихова, мало по мало, сами из себе, и тако рећи из ништа, створе нову чауру или нову шкољку. Такав је један живи створ и народ. Разбијте му његову државну шкољку, али га оставите на земљишту његовом, и он ће усред најнеповољнијих прилика сам из себе и сам од себе, по унутрашњим неодољивим законима политичког живота, тако да кажем политичким инстинктом, који је више или мање сваком живом народу урођен, радити, да створи себи државне услове за, народни опстанак. Докле год има у народу животна снага, дотле он ради непрекидно на своме природном задатку — осигурању своје ексистенције. Народ који на томе не ради, никад не васкрсава. То и није народ, већ кадавер, организам, који је престао живети, и коме је сад природни задатак да служи за храну новим, можда сасвим несродним организмима. У самој ствари, закон о борби за опстанак и закон еволуције владају и у историји народа с оном истом сувереношћу с којом и у историји природној.

За све ово можете рећи да је теорија а рлом. Али се она потврђује историјом толиких народа и још нарочито историјом нашег народа. Услед сплета и заплета од погрешака — погрешака наше државне организације, погрешака наше