Годишњица Николе Чупића

државне политике, погрешака наших хришћанских суседа, " без сумњеи услед погрешака у нашем народном карактеру, ми смо под јаким ударцима с поља изгубили наше државне организме. Али од првога дана, кад је под Турке потпао па све до данас и данас једнако, народ је српски по унутрашњим потребама своје душе и по унутрашњим нагонима своје сна-

ге, кад већом кад мањом енергијом, радио да се од њих ослободи. Новија историјска истраживања доказују стварност и непрекидност те борбе у ХУ!-ом веку. Почетком ХУП-ог века Црногорци озбиљно и јавно пред очима целе Европе предузимљу своју славну улогу. Пред свршетак тога века Срби се придружују заставама Макса Емануила и принца Јевђенија. Појављује се и потомак старе владалачке лозе, патријарах га српски црквеном свечаношћу помазује за деспота српског, све то показује на жудњу, нестрпљиву жудњу народа српског, да до своје народне државе и до својих народних владалаца дође. Сам тај Факат што последњи Бранковић умире као политични заточеник аустријски баца електричну светлост на тежње српског народа, не мање и на тежњу политике аустријске и на политички морал те царевине. Да, на тамничким вратима Бранковића, несуђеног деспота српског, први се пут сусрећу Аустрија и Русија у сасвим новом једном питању, питању српском. А у ХУШ-ом веку покушаји аустријски да се Србија организује као провинција аустријска, ратовање српских драговољаца узаустријске војске, Кочина крајина, све то скупа читав је низ доказа о кретању животне снаге у српском народу. Устанак наш почетком ХТХ-ог века и успех наш феномен је а у неку руку и резултат оне непрекидне радње духа српског, радње потпомогнуте неколиким срећним спољашњим приликама. Ми не ћемо ни мало смањити славу вођима нашим у почетку овога века, ако будемо правични према српским нараштајима од ХУГ до ХГХ-ог века, који ако и нису имали среће да се увенчају успехом, имали су толико јунаштва и толико љубави према отаџбини, да су — и ако