Годишњица Николе Чупића

неравном борбом — ипак покушавали да је од непријатеља ослободе. Између године 1459 кад је пала Србија, односно године 1463 кад је пала Босна, и године 1804, не зјапи провалија страшна својом празном чељусти. Између њих стоје нараштаји, повезани једним истим хладним ланцем турским, _ али разгревани чудесном једном струјом, која их је потискивала да кушају, да ланац онај раскину.

Овој непрекидности наше историје, оној радњи српског народа у времену од средине ХУ до пред свршетак ХУШ-ог века г. Калајија није дао заслуженога израза. Ваља сажалевати што г. Калајија није поклонио своју пажњу историји она три века, тим више, што би таква историја у многу руку била „историја постања, напредовања, и опадања аустријског уплива у Србији.“

Још ћу да споменем нешто, што строго узевши и не могу назвати махном, али што оскудицом прецизности може да наведе читаоце, да добију неосноване назоре о врло важном једном питању.

Говорећи како су се Срби, у брзо по своме доласку у ове крајеве , поделили у више кнежевина, г. Калајија наставља;

„Па и данас налазимо у Срба с ону страну Саве, и ако не као израз свесне политичне тенденције, а оно свакојаком у самој ствари три средишта која к себи привлаче, а на име: праву Србију, за тим Босну и на послетку Црну Гору с Херцеговином. С тежњом, да се око оне три тачке концентришу, сусрећемо се ми како већ и у времену самог насељавања, тако и у целоме току српске историје, — а то је значајан Факат, који без сумње има интереса за прошлост, али који не мање заслужује пажње и с погледом на будућност.“ (Стр. 20).

Без сумње би било не само од највеће занимљивости, него и од великог значаја за практичку политику, кад би се оно тврђење могло узети да је доказано, и нарочито кад би оно заиста било несумњиви Физиолошки Феномен политичког организма српског народа. Али смо срећом далеко од тога.