Годишњица Николе Чупића

Љре свега ја не налазим, да је било три средотежне тачке у исто време ни у самом почетку, нити постојано у току наше историје, нити их данас налазим. Шта више, Србима се не може пребацити, да су у првим вековима свога насељења у ове крајеве имали више средотежних тачака у исто време. Они су имали једну средотежну тачку, но која је имала две озбиљне махне : прво, што је у ње било врло мало привлачне снаге наспрам јаке индивидуалности српских кнежевина, и друго што је осциловала у приморској елипси, која је обухватала Захумље и Зету, и којој су две жижне тачке биле Требиње п Скадар. Позније се она средотежна тачка пренаша у Рашку. За време Немањића српски народ у великој својој целини има само једно средиште. Босна у оно доба није никакво средиште. Она је политички метеор, који лебди између два средишта, Будима и Призрена, и који својом елипсом запада час у политичку сферу српске час у политичку сферу угарске краљевине. После Душана српски је народ заиста, добио две средотежне тачке, од којих је једна била у Босни, друга у Србији.

Него главна слабост онога тврђења г. Калајије није у томе, што се историјски не да доказати перманентна сувременост више средотежних тачака. Главна је слабост по моме мишљењу у томе, што г. Калајија није предузео дубљу анализу оних феномена, који су га навели на теорију о „три средотежне тачке,“ него је оставио те изгледају као природни производ српског духа народног.

Факат је, да је у народа нашег била јака предиспозиција противу једне једноставне и централизоване државе. У словенских народа у опште као да дуго траје она Фаза политичког развитка, у којој се човек осећа само онда срећан, кад са прага своје колибе може да види погранични плот своје државе. Али у време кад ће да се појави Немања, ми смо прилично већ били израсли из оне Фазе, и ако се оне склоности нисмо сасвим опростили. Нашим суседима на северу, Ма-