Годишњица Николе Чупића

59

џарима и Млечићима, с почетка се нисмо чинили опасни. Шта. више сузбијајући византијски елеменат и слабећи царство византијско, ми смо до некле уживали симпатије и потпору њихову. Али се та политика брзо мења. Чим је Немањи заиста. испало за руком, да уједини своју растурену дедовину, и Мле– ци и Угарска узимљу за свој политички аксиом, да не могу допустити, да Србија постане јака "другим речима, да не могу допустити да Србија, остане уједињена. С угарске се стране та политика предузела одмах под краљем Емериком, који је и распиривао раздор између Стевана Првовенчаног и брата му Вукана. Римска столица није имала ништа противу јединства српског народа, али је правила услов, да сав народ буде католички. А немогући ово да постигне, римска је столица, радећи на својим самосталним цељима, највише радила у смислу политике угарске и млетачке. Што српски народ с крајем ХТУ-ог и кров прву половину ХМ-ог века добива две средотежне тачке, и још по несрећи две антагонистичке средотежне тачке, то није толико резултат природних предиспозиција. народа српског, колико резултат политике наших суседа. Најбоље се то види у ХУ-ом веку. Да не би српска деспотовина имала излаз на море, Млеци су, поред друге политике, још и распиривали и потпомагали претензије Стевана Марамонта — потоњег Црнојевића, на горњу Зету. Да би краљевину босанску одбили од мора, Млеци су потпомагали тежње властољубивог војводе босанског Стевана Косаче, да се одцепи од Босне. Немачки цар Фридрих ТУ даде Стевану титулу Херцега од св. Саве, те постаде кум Херцеговини. А Маџари — до душе у наступу тренутнога гњева у њиховог губернатора Јована Хуњадија — даваху пола Ђурђеве Србије опасном претенденту, потомку Мрњавчевића. Што се у ХУ-ом веку поред Босне и Србије појављује и Херцеговина и зачиње Црна Гора, то није био природни и незамућени производ оних сила, што раде у духу народа српског, већ производ компликације од чињеница, у којој упливи стране политике врло