Годишњица Николе Чупића
189
сенију од маћехе и пошто му је љуба постала, и кад сами у тишини планинској ћеретају о мирисној гори, 0 бајном сунчаном зраку, о бистром потоку, 0 својој љубави и т. д., та нам се тајна никако не објашњује. И да није Стана, водећи пасторку паши у Београд , слу чајно залутала и на колибу Главашеву наишла , чини се да се не би једно другога ни сетили — и трагедије не би ни било, или би јој морао дођи неки други мотив. Јер Спасенија иде мирно за маћехом, и ако зна шта је у Београду чека — она хоће брата да спасељ;а Главаш се пре тога састанка ње и не сећа, и не спомиње је, већ говори само о Турдима, о несрећи која земљу снађе, о освети
· . . И све се овде у крв створило,
Из крви свака ниче мисао,
А свакој мисли смрт је основа!..
(тако се разговара са својим момком,
и, мећући руку на нож, вели :)
Да убијамо Раде!
А кад угледа Спасенију с маћехом код своје к0-
либе, он говори у себи:
Аза је дивна |
У дугу кад кад поглед утоне, Занесен сјајем боје њезине, Па тајну куша лепе природе: Ко ли је створи тако дивотну !
И по тим речима мислили би, да је не познаје и да се диви незнаној лепоти. Али он је њу познао —- Бао што се одмах за тим види —, а ове речи, којима је прави смисао дивљење лепоти, једина су накнада за све оно, што нам је тај тренутак требало да да: Глава-