Годишњица Николе Чупића

221

Доћи у Неготин, а не сетити се Вељка, било би не уважавати „јунаштво“ које је „цар зла свакојега !“

Изићи на Локву или Високу, а не сетити се крајинскога или неготинског вина, било би превидети највеће благе овога краја !

О вину неготинском или крајинском, јаћу забележити врло мало. А и то мало боље је него ни мало.

Неготинског иди крајинског вина троши се у Орбији врло мало. Њега пије Београд, Шабац, и Лозница.

Преко граниде се оно извози, и то: Врло мало у Бугарску и у Аустрију, а, нешто више у Румунију.

Главни је пак извоз тога вина у Француску и у Швајцарску. Тешко је казати: у коју од те две земље иде више тога вина. Једни мисле да га више иде у Швајцарску, а други винарски агенти тврде да више иде у Францјеву.

Године 1880, неготинеког се вина извезло преко границе 80.000 акова !

Ове године, докле изгледи за вино беху врло добри, беше искалаца толико да се с правом мислило е ће се лањски извоз удвојити.

дло време је те изгледе помутило; па ипак се плаћао аков вина још на лози, у грозду, по 12 и 13 динара !

То бива овако: купац види или не види виноград, и купи све вино колико се из грожђа може надедити. Газда од винограда мора обрати, и у својим бачвама држати кљук докле не превре, а после га одмах отаче, и предаје Бњупцу, по уговорену цену, па кавво му буде вино.