Годишњица Николе Чупића
1:о
По доручку, поседасмо у уске а дугачке као гуја чамце, и одвезосмо се међу мониторе, којих беше 15. Разгледасмо их с поља и изнутра.
Сад пређосмо на оклопницу »Севастопољ,» где нам команданат њен показа, поред осталог, како може сам, помоћу галванске струје, да опали у један мах све топове на једној страни лађе.
Сишавши с те грдосије лађе, разгледасмо Тополивницу и Арсенал. Ово су заводи у којима се може видети силество машина и разних механизама. Походисмо и Штурманску школу, из које ђаци беху отишли на практику. Завод је чист, уредан, здрав.
Походисмо још општинску думу (суд), библиотеку, па онда на ручак.
Сала у којој смо ручали, беше за чудо лепо украшена.
О том се је много трудила нека Гђа Ана Платоновна Белавенчева, којој је отац Орбин из Руме, али она већ не зна ни једне српске речи, ма да мари и распштује за све што је српско.
Мимо све друге украсе, у овој пространој сали, моје се очи устављаху на једној тачци, на источној страни сале. Ту, у дивном венцу захвалности, беху уписана ова два имена, десно
УМАОЕИ ЗМАВВИЧЂ
ВИЦЕ-АДМИРАЛ 1714—1723“
Лево пак читаше се: УМАРКО МАРТИНОВИЧЂ
из ПЕРАСТА 1697“
— Ко су она два човека 2 упитах једнога морскога
официра.