Годишњица Николе Чупића

153

У сред нападаја и таквих неприлика, за Бајрона није остало ништа боље, до, да се сели из отаџбине.

25. Априла 1816, навезао је се он, поново, са острва енглеских, на која се више, жив, вратити неће. Једини уздах што је с' обале испратио, беше намењен његовој ћерчици. »Јели ти лице налик на мајчино, моје лепо дете — Адо! једина ћери моје куће и огњишта. Кад последњи пут видех твоје младе, плаве очи оне се смехаше и ми се растадосмо, — друкчије, но што се сад растајемо—у нади. Море се љуља око мене, а ветрови хује својим гласом. Ја путујем; куда2 незнам ни сам, али један час јог, и обале енглеске, утонуле у маглу и море, неће ни радостити ни жа-

„

лостити моје око.

Још једном на мору ! опет на мору, — и вали се угибају пода'мном као хат, који познаје свог господара. Здраво бесни вали; брзо ме само носите, ма куд нагињали. Нека се жилава катарка савија као трска; нека подерана једрила сеју по ветру дроњке. Ја морам напред! Јер ја сам као травка одкинута са стене и завитлана на морску пену, да плови куд је бујица носи, куд је бура баца!:.

Догађаји, што истераше Бајрона из његове отаџбине били су од грдног уплива на њега као песника.

»Од тога времена — вели генијалпи критичар Брандес“ — почиње Бајронова права величина. Единбуршка критика раздражила га је на рад. Овај последњи удар начинио је од њега јунака. Једва се упоређивати може оно, што је Бајрон до сад писао, са оним што ће од сад писати. Несреће, о којим говорисмо — начиниле су га титаном у борби с' подгледима и навикама света«.

Бајрон је сада, на овом другом путу, посетио Ватерло — »гроб Империје«; отуда је пропутовао уз Рајну; прешао

!, Спа Нагоја Ш1 12.

2, Гле Напрезигсетипсеп дег Гл јегаштг дез ХМеппхећтеп Јаћгћаплегз ТУ. 418.