Годишњица Николе Чупића

187

у његовој отаџбини, постало досадно. Чинило му је се, да је усамљен више него пустињик у својој ћелији. Срце му се разболело и он би бегао, ма куд, од својих баканалних другова.

Пресићен задовољством, жудео је за болом; да промени начин живота, он би и пакао тражио. Он је бродио кроз лабиринат од греха з никад се нија кајао, кад је видео, да је залутао. Уздисао је за многим, и ако је љубио само једну и та љубљена, једна, ах није могла бити његова. Срећа њена, јер би је његов пољубац оскврнио. Нико њега није волео и ако је он у свој двор збирао веселу момчад из близа и далека. Он је знао, да су то само ласкавци у свечаноме часу, бездушни паразити у весељу. Да, нико њега није љубио.

И Чајлд Херолд (тако се звао тај младић) оставио је своје дворе, своју кућу, своје наслеђе, своје земље, веселе девојке с којима је уживао а које би, својим великим, плавим очима, густом, русом косом, белим, као снег, рукама, потресле и светост пустињика; све је то и пехар препун вина оставио без уздаха. . . . . Једрила су се лепршала, лаки ветар дувао је као да је био весео, да га однесе из отаџбине«.

Тако, од прилике, почиње класични Бајронов спев »Чајад Херолд» и у том, од задовољства болесном, блазираном младом ритеру, који бега из своје земље и својих дворова, ми можемо познати самог песника, пред његов полазак на пут 1809 год. и ако он сам неби желео да га мешају с' његовим песничким јунаком,' а у оној засићсности и неодређеном, нејасном немиру Чајлд Херолда, ми видимо први облик, у ком излази пред нас Бајронов од, који ће силнији, у доцнијим песмама (Ши ТУ) самог

„

овог спева, и у доцнијим његовим другим делима, изла-

|, Види предговор доцнијим издањима [и 11 песме Чајлд Хер.