Годишњица Николе Чупића

191

давно, кад се на њима заставе лепршале а у њима живели страст и горди сјај. Иу Швајцарској, међу Алпима, тим палатама природе, чији се грдосни зилови састају у облицима и крунишу снегом, у чијим леденим дворанама царствује вечност; око чијих се врхова скупило све што диже али и застрашава душу човечију, као да се хоће да каже, да се земља може дићи до неба али, кад остави сујетног човека, у дољи. . .. И у питомој околини мКеневског језера, где је идеална, Русовљева јунакиња, љубила са страшћу свог драгана; где је право склониште љубави, где ће онај, који није љубио, научити да љуби, а онај, коме та нежна мистерија није непозната, љубити силније, страсније. . . . И у Албанији, међу њеним мрким орежуљцима, и тавним горама Сулиота, са којих, кроз облатак како се повија и цепа, бљештуцају кућерци сиромашних али храбрих горштака; тамо, где се врх Пинда губи у маглу, где курјак слободно пландује а орао безбрижно оштри кљун, где су и тице и животиње и људи дивљи него на другом месту. .. И на мору, дубоком и плавом мору, на ком нема људских рушевина као на земљи, на чијој међи престају сила и сујета човечија; на ком људска нога не оставља трага. На мору, које је преживело тврде градове и силне народе; на чијим се обалама купале различне расе, па их је не стало давно, а оно постоји, у свој бујности и силини како је створено; на мору, том славном огледалу, на које се огледа Свемоћни, у својој разјарености и благости, својој неограничености и узвишености; на тој слици вечности, престолу Невидомога „И у Италији, где се душа, међу сурвинама и развалинама, губи у размишљање о пропалим државама и сахрањеним величинама; у земљи, која је некад била силна, а увек лепа, увек најлепши калуп из ког божанска рука природе лије све само оно, што је јуначно, лепо, храбро, слободно

Годишњица УП 31