Годишњица Николе Чупића

354

кад хоћу што да спјевам, најприје смислим како ћу редом, па узмем гусле и одмах пјевам. Разуме се, да он исту песму никад два пут не може испевати једнако. Он воли песму и радо слуша и друге певаче. О једном певачу округа ужичког, који такође гради нове песме, он овако суди: »Он добро пјева; има лијеп глас; али много лаже, па се познаје. Треба само мало, колико да пјесма буде љепша. Он растури, растури, па кад на пошљетку — оно нема ништа. Треба и растурити; али опет кад буде на крају, кад се полупају, треба да се види нешто«.

Завршујем ову малу, у неколико потеза нацртану слику садашњег стања народне епске поезије у округу ужичком песмом Милисављевом о паду Плевне.

Пад Плевне

У иљади и осмој стотини Седамдесет у седмој години Осман-паша диван учинио

У акшаме између јација

У Плијевњу шанцу његовому. Кад је Осман диван учинио,

Све врховну господу скупио

Од најмањег до вељег везира; Себе зове редом официре.

Пред чадор су Осману станули

У параду, па су постајали.

Међу њи је Осман устануо,

Па Турцима 'вако беседио:

»Јао Турци, моје поглавице,

А кад смо ми у Плевањ стигнули, »Ја сам дов'о сто хиљада војске, »Све низама царева солдата,

И довук'о хиљаду топова,