Годишњица Николе Чупића

15

Тодоровић готово плакаше од радости, видећи колико речи његовога, земљака раздрагаше госте. Чак ми се чини да је о том и писао нешто у Београд.

После ручка, одосмо у музеј. У вече кренулисмо се из Вилне пут Петрограда.

Од Вилне до Петрограда

Возили смо се сву драгу ноћ.

8 Маја, устависмо се код вароши Острва. Ту нас дочека староста (кмет) вароши, и каза нам, да је то, по народности, прво руско место. Пред нас изнеше велики хлебац и со, у знак гостољубивости, по старом обичају.

Тај дар би понуђен старцу Палацкоме. Он, хотећи одсећи кришку од хлеба, мучаше се много, докле Руси повикаше :

— Све! Све!

И старац једва унесе у пресек свој велики дар.

Иза тога, прођосмо поред вароши Пскова (Пескова), где нас такође дочекаше с хлебом и сољу. У име свих гостију, ту хлеб и со прими г. Головацки.

Возећи се даље, приспесмо у Гатчину. То је као какав летњиковац петроградски, али има 8.900 душа. Наследник престола (сада цар) има ту свој летњи дворац.

У Гатчини нас дочека много света, највише петрограђана, међу којима бејаше и г. Ламански.

Петроррал Од Гатчине до Петрограда нисмо нигде стајали. Време бејаше облачно и хладно. Гора сва гола; поља још црна. На петроградској станици дочека нас много света. Најмљена беху за нас кола, која нас ту дочекаше. Бали кад ми, поседавши у кола, пођосмо у варош, осу се кру-

пан снег, какав у нас пада кад су Бабини Хукови.