Годишњица Николе Чупића
66
Дошавши к манастиру, застасмо у порти многе руске сељаке, поклонике, у некаким дрвеним опанцима.
У путу од Москве до Тројице, познах се с Кнезом Владимиром Мешчерским. О њим бејах и у Цркви Св. Сергија. Кад дође ред да целивамо ћивот Светитељу, он понуди мене да целивам први. Ја се прекрстих, приклоних се, и целивах онако како сам целивао: Светога Краља Првовенчаног, у Студеници; како сам целивао Ов. Краља Милутина, у Софији, и Св. Цара Лазара, у Раваници. СОвршивши целив, ја се узмакох, да и он учини своје.
— Кончили ли2 упита Кнез.
— Кончилђ, одговорих ја.
Онда он приђе, и стаде крстити се и метанисати, па »бити главом« о патос црквени, и тек, за тим, целива ћивот, па се измаче.
Изишавши у порту, међу оне Русе у дрвеним опанцима, он ме узе питати:
— Јесте ли ви одиста православан 2
— Ја сам једаа од оних који се броје да су најправославнији у Србији, рекох му, смешећи се. А што ме питате 2
— Та ето, видим не метанисасте пред Ов. Сергијем.
-- Ја сам се њему онако поклонио као Светоме Српском Краљу! Боље не умем; а он више не ће ни тражити од мене.
— Ви се, пријатељу, подсмевате светињи!
— Не подсмевам се светињи; а што се смејем, то је и свецу мило. У осталом, мепи изгледа, да су наши свеци бољи: ми се њима мање молимо него ви, и они нама више дају. Бар ових опанака ја нисам видео нигде на српској земљи !
— Но ви ни оваких цркава нисте видели.
— И оне мале нама су врло добре !