Годишњица Николе Чупића

454

као извор свега; он је налазио, да нејаку или слабу разуму никаква наука и никакав труд не могу помоћи.

Кад је један од мојих другова, радећи неки ситан посао, отишао к Ђ. Даничићу да га запита за једну врло малену ствар, о којој се могао лако сам известити из књига и расправа, где је, дакле, питање учињено више из лакости него из потребе, Даничић ми је, после, за то приповедао, рекавши како је слаба разума онај мој друг за то што није умео проценити, да за онаку ситницу пе треба узнемирити учитеља.

Лако је разумети, да је из тог начела последњи закључак: да слаб разум остаје до века недовољан извор истини и здравом суђењу, те да му мало помаже и наука и искуство, а да јак разум одолева свуда, постизава све и оријентује се свуда и на сваком месту.

Из овог извора и са овог гледишта текле су оне најсилније врсте у Даничићевим полемикама, које су просто са земљом сравњавале. Одатле је извирала његова железна п силна логика, којом се у свом писању и у својим књигама толико одликовао. Ово његово гледиште може се најлакше потврдити цитатима из самога његовог пера.

У рецензији „О Светићеву Огледалу“ (Београд 1865) на стр. 6 чита се, на прилику, ово: „Од Филологијских послова Светићевијех мбгого су важнији у »„Огледалу“ његови историјски послови, важнији за то, што се из ближе тичу самога народа, а у темељитости нијесу, нити могу бити друкчији од осталијех послова његовијех, јер ко у једном послу покаже слаб разум. не може јачега разума показати ни у друом; не може јер та нема“. И мало даље; уда мемоаре се иште само оштро опажање и вјерно казивање. Али за опажање опет треба оштар разум, а то је посве слаба страна Светићева; а за вјерно