Годишњица Николе Чупића

РАТОВАЊЕ ХЕРЦЕГА СТЈЕПАНА С АУБРОВНИКОМ 153

+

Дотле су они, под утисцима страха од Стјепанова посланства у Млетке, затражили у Риму помоћи и закриља од Млетака. 11. Септембра замолише папу, да запријети хришћанским државама, да пичим не помажу «невјерном богомилу“, с којим ратују, и да забрану разашље талијанским државама!32. А као да су по свој прилици

и каже: «Код охока зауеља је По пп; зротепа о Тгебоји 1 опет 2прата.... ро5зјо је М]јадћзау 5уе жетјје обеуе Зепо ппаб га зеђе, а Кгај Ђозапзк! орефа пђе ћбо дан Тгеђије п (адје гике, јег са је пиазћо роКкјопш ујазсен Рамјомсппа вуојип зауеммесппа». Лако је видјети, да је свему овоме крив речзни анахронисам, а што су Дубровчани и послије уговора с Владисавом износили Ђурђу онакав приједлог, то само характерише вријеме, којим се бавимо. Зар сам Владисав није најбољи представник тог притворства, кад тобож онако бојажљиво говори о Стјепановој невјери, а овамо се не боји дићи оружје на њега и склопити дружбу и савез с људима који су му очеву главу уцијенили. Многи су у опште писци, лишући о овијем догађајима, приписивали их побудама, које су биле далеко од ондашњег времена. Орбини, 383., каже, да је Владисав молио властелу, да га препоруче султану «рег ј0 сш те2го уојеуја Фаг уепдеца сопјга 1 радге», али они «10 фвџавего деј рервјего, сће ћауеуа, а! [аг песогво дај 'ТГагсо, согатип пштсо деј поте сћизбапо», Он истина, мало послије, пише овако: «Еесего попаппепо тбедеге а Месћте«.... 1 дапп! сће раПуапо да Зеејапо зио уаваЏо», али је очита пишчева тежња, да у дјелима својих предака заглади сваку злу страну. Туберон опет, 115, сасвијем противно каже, да су Дубровчани навели Владисава «пе а рагепје ад Тигсав Февсјвса! рагетаив Тигсагшт (песџгаотшриз “ехеђ»,

132 _ Рачки, Вад УШ, 160. Не знамо којом баш приликом, тек су 1451. го;гпине молили папу јоши «да 51 опе пу1о58 Које оп рмсодот јиђџеја (1450.) рофјећ вуна ротасајџ

– - - —