Годишњица Николе Чупића

168 РАТОВАЊЕ ХЕРЦЕГА СТЈЕПАНА С ДУБРОВНИКОМ

држаше себи право, да сами пресуде јесу ли Ђурђевићи у праву или не, те ће се ови у пошљедњем случају не само морати свега оканити него, ако то не би учинили, да им буде, што и другој властели, која влади одрекну послушност!%,

Сад се већ био са свијем измијенио положај херцегов и републичин. Није се више тицало, хоће ли Стјепан успјети и остварити своје намјере и хоће ли нагнати упорног сусједа, да више никад не помисли да смета херцегу у његову унутрашњем раду!“: сад се тицало његова пријестола, радило се управо о животу његове државне творевине. Што је Владисав био међу његовијем непријатељима, није било никакво јемство, да ће му син успјети и од својих савезника очувати оно, што су у једно цијело били склопили дуги напори Сандаљеви и Стјепанови.

144 _. Ова тачка у уговору најбоље показује, да су Ду-

бровчани, уцјењујући Стјепана, доиста радили против ратног права. Ни у једном уговору с херцегом нема ове погодбе, као што рекох у 106. нап. Што је овдје све овако поменуто, види се, да се у другим уговорима није морало разумијевати само по себи. Оба су акта и вратарски и дубровачки у Моп. Бегр. 451. до 456.

145 _ Сам је Стјепан о томе доцније писао овако: «КЕ

ебат фџиапдо [еха смега а ВНаси2,, 1а ума! ћахеу! сопашо а ге звишио ропфо рег [огша, сће 110ого тагсћапапц поп роде“апо 1 ип рато сит 1ого тагсћадапбе рег шодо сће афмајсће ђош раб сштп Јого поп тше ћауегеђђе тапсајо. Уе– дапдо 1 (Е. ј. Ујаф а“) дчезбо а ровја де Варизеј асогдапдове сштп ећ јш еб Јуатјв СПштвсј 8е геуејопо сит ајсћшит савке! повт сшт ггапдезвито дапо в ођгођго позфго рег Гогтша рег им те о смазјо џп ђопшаввшо девеспос. Бесг. Сопв. Вог. 10. Марта 1466. у Љубића, Ошедајо 1. 262.