Годишњица Николе Чупића

РАТОВАЊЕ ХЕРЦЕГА СТЈЕПАНА С ДУБРОВМИКОМ 167

То је без сумње био очајников корак. Могло би бити, да се надао, да ће их тако увући са свијем у рат, а пошто ствари у Италији сад бијаху горе него ди прије, за то су тешко Млеци били сад склоњенији, да приме Стјепанов савез. Свакојако приједлог о заузимању Крајине и Неретве бијаше веома примамљив.

Међу тијем се баш у то вријеме десило и њешто прилично загонетно. — Владисаву није могао бити по ћуди ток, којим су ствари окренуле, ни намјере босанскога краља и властеле босанске и херцеговачке с његовом очевином. Осим свијех познатијех догађаја, који се нијесу могли укрити од Владисава, сачувао се још и спомен, да је Томаш мислио дати Требиње у баштину Павловићима! 9, чије је збиља њекада и било. Све је то веома смућивало Владисава, који је јамачно дубоко осјећао те уврједе и понижења.

Тако је стање у брзо избило на површину. Видје се сва разноликост савезничких побуда: дубровачка жудња за земљишном накнадом толиких трошкова н губитака; Владисављева жеђ, да освети отету невјесту и да се прије времена попне на херцешки пријесто својега оца; Јеленино увријеђено срце и понос презрене и напуштене жене; Томашева намјера, да поврати над Хумом власт, коју је краљевство било давно изгубило ; тежње Ђурђевића, Санковића, Павловића и остале херцегове и краљеве властеле, да из те борбе изађу што самосталнији, што независнији

и силнији према својим господарима; на пошљетку вјерски ·

жар распаљен у правовјернијех католичке цркве и њенога свештенства. Све ово букну у страшну неслогу одмах послије првијех њиховијех успјеха. О напредовању се више

155 _. Јир. Маз,. 76.