Годишњица Николе Чупића

184 РАТОВАЊЕ ХЕРЦЕГА СТЈЕПАНА С ДУБРОВНИКОМ

онако, како је утврђено под Сандаљем. догод је жив Стјепан н његова дјеца. Према томе ни један властелин ни други човјек није могао бити никако кажњен или затворен без тужбе и без судске осуде, него су сви уживали сва своја права, догод се не би изневјерили. Свака глоба (»„осудбина«“), на коју би кога од њих осудио суд хумљански, припада херцегу, колика год била, као што је припадала и Сандаљу. Између Стјепана, Јелене, Владисава и Влатка утврди се споразум, да се све заборави и да међу њима настане љубав, кака и треба. Једно другоме обећаше, да не слушају зло један за другим и да не прећуте и не прикрију икако пањкање или клеветање, и просоче пањкавца или клеветника, кога ће као издајника и невјерника казнити онај међу њима, у чијим се рукама затече. Стјепан опет обећа, да ће још за живота подијелити земљу Владисаву и Влатку. Цијелом ће државом „управљати Стјепан, док је жив, а они ће, пошто он умре, заузети сваки свој дио и владати, како хтједну, било заједнички било сваки за себе. Само је Стјепан задржао себи право, да одијели један комад земље Јелени за уживање по његовој смрти па ћеи то они, пошто она умре, подијелити. Џоред свега тога обвезује се Стјепан Јелени, Бладисаву и Влатку, да их ничим но казни ни за каку њихову кривицу, докле год не би ту кривицу нашао у њих нарочити суд, састављен од дједа босанске цркве, од дванаест стројника, међу којима ће бити увијек Радјен гост до смрти, и од дванаестевро главне херцеговачке властеле. За све ово издаде повељу 19. Јула 1453. године у Пиви на планини на Пишчу, називајући се умилошћу божјом ми господин Стјепан, херцег од светога Саве« и тако даље. Цијелијем тијем актом вије тон благ и миран, чисто као им се Стјепан извињује. Али је тога истога дана издао херцег и друго писмо, у ком се назива „милошћу божјом и господара великога господина ми цара амир-