Годишњица Николе Чупића

ДР ЈОСИФ ПАНЧИЋ

и рад, као у најбоље доба од године. У један мах полете од уста до уста шапат:

— Д-р Панчић постао саветник ! Тај гласак, за један час, испуни Београд.

Жица телеграфска укреса га у сва места српска.

Гласила београдска унеше га у своје ступце окрилише га, и пустише те се разлете на све стране света.

Уваженом научнику поврвеше честитања од пријатеља, од поштовалаца, од познаника, од свију и од свакога. Све се странке слише у једну странку — у странку интелигенсије, слише се у један народ; сви узрасти посташе један узраст, узраст захвалности да, устима свију, изразе радост заједничку, радост једну, радост народну.

Школе српске, велике п мале; сви који уче, и сви који се уче, затрепташе од радости, видећи да венац заслуженога признања пада на седу научникову главу. Сви честитају ономе који дар прима, а и ономе који дар даје!

К, није друго него би човек рекао, да ово наше јарко сунце, које прелеће с истока на запад, узе у своје хитре животворне зраке ову радост школе и књиге српске и, у тренут ока, разнесе је свему што живи, свему што расте, свему што јесте на овој лепој земљи нашој!