Годишњица Николе Чупића

КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ 349

тужно саучешће човека никад не може бити онако јако пи интензивно кад чита или слуша причање каквих страшних и жалосних догађаја, као што је кад се ти догађаји изведу у престави. У том је основни разлог за облик драмске или трагичке поезије.

У овом анализовању Аристотеловог делца о поезији видимо да је — по његовој науци — циљ трагедије пречилићавање осећања!) човечијих и то специјално осећања страха, и жалости. Реч коју ја преводим с речи пречишћавање значи, у моралном смислу, побољшање, усавршавање, значи овде претварање осећања (страсти) у врлину. Свако осећање по Аристотелу има две крајности. Може бити довољно неразвијено а може бити сувише развијено. Ми можемо имати сувише саучешћа у беди других људи, а можемо бити и сувише неосетљиви ; можемо сувише, гледајући како други страдају, страховати за себе, а можемо страховати п мање него што је мудро. Лепо је, врлина је у срединв :), Задатак је дакле трагедије као и музике да осећања своди у границу да уноси равнотежу у страсти човечије, али само у погледу на два специјална, осећања, аве специјалне страсти, које споменусмо. Да застанемо мало на том питању. Аристотелдо је противу Платона и противу свих оних за које уметности, а специјално трагедија треба да моралишу садржином и поучавају, да нас судбином и погрешкама својих јунака поправљају. И тог

може бити у уметностима, па п у трагедији; али то није _ оно што се од уметности и трагедије као такових тражи. Задовољство које имамо кад су у драми добри људи на крају награђени за своје патње, а рђави кажњени за, своја неваљалства није оно задсвољство које треба трагедија да нам да. Таког задовољства треба пре у комедији тражити.

|) «ге тову оде г0уоу 1) ха дес лог ђистоју“. 3) Гезе Ргатаигеле.