Годишњица Николе Чупића

154 РАТНИ ДОГАЂАЈИ ИЗ ПРВОГА СРПСКОГ УСТАНКА

ће се од тада ствари окренути на боље и да ће он отклонити и прекинути сва зла, која су дахије и јаничари дотле починили.

Карађорђе, који је знао колико треба веровати у

турска обећања, одговорио је Бећир-паши доста опоро

и гњевно: да нема добра нити ће га бити докле год се дахије, живе или мртве, не предаду Србима у руке; да су они прошле ноћи побегли Дунавом у Адакале одакле ће у Видин, да тамо опет искупе доста турске војске, па пођу опет против Срба и Србије; и говорећи ово Карађорђе је био тако узбуђен, да је на крају појмио да оде, и отишао би, да га Бећир-паша сам собом није почео умиривати и стишавати, понудивши га чак да пошље своје људе да похватају дахије и да их потуку.

И Бећир-паша одмах је написао заповест Ибраимаги, команданту тврђаве Адакала, да изда дахије кнезу пожаревачком Миленку Стојковићу, кад овај дође тамо са својим људима.

И Реџеп-ага, синовац Ибраим-агин, који је био у пратњи Бећировој и имао угледно и важно место у његовој војсци, писао је тако исто своме стрицу, да ће изгубити главу ако не изврши везирову заповест.

Примивши ова писма, кнез Миленко је одмах отишао с 27 својих момака у Адакале, где је по допусту Ибраимовом напао 25 јуна — 1804 — ноћу на кућу у којој су биле дахије, убио је сву четворицу и поодсецао им главе.“

Дотле је Бећир-паша био сишао у Београд и сместио се у доњем делу београдске тврђаве са својом војском, јер га у горњу тврђаву није хтео да пусти ГушанацАлија, где је он држао своје крџалије.

' Прота Матија Ненадовић, Мемоари, стр. 96'и' 97, 2 М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, стр. 952.

~ и