Годишњица Николе Чупића

32 БРОЗ КОСОВО

божна рајетино, наш честити и велики беглербег, кКолено право турско, потомак јединог и правог пророка, вели ти и пита те: можеш ли, али један, море, да одеш у Приштину и да се вратиш из ове за један час; у њој да купиш 4 ока ексера и у зубима да донесеш Ако св ко обећа ово да учини, па не учини, оде му глава; а зко учини остаће вам ваша погана свињара црква —, ша се купите у њој заједно са свињама.“ Народ је опет јадиковао и плакао, док се не нађе једно момче, које изврши поменути услов за један час, те опет остаде липљанска црква. Од Липљана је ДО Приштине равно три часа, а ово нам причаше преко 12 душа, међу којима је и неколико потурица и Арнаута. И ако су Косовци далеко чувени пешаци, опет је овај дотађај тако огроман да се на велике муке може веровати без побожности и вере у чуда. Говоре, да је то момче, кад је донело ексере само утло у цркву. прекретило се и одмах умрло ту. Ми смо, и сувише, распитивали за име његово, па све у залуд и никако не могосмо за ово дознати; но не губимо надежду јер су нам млоги пријатељи обећали дознати и послати написано. Име овог и оваквог добротвора свете нам вере не треба да остане непознато, и да се бар један пут у години дана не спомене у нашим црквама. Оно се, веле, у липљанској дркви још спомиње и спомињаће се, кажу, све дотле, докле се буде спомињало са проклетством проклето име Јашар-паше. “

Ова ме је прича нагнала да распитам у Приштини не би ли ми који знао казати име и потомке тога брзондгог младића, који је спасао липљанску цркву од рушења. Многе сам распитивао по Приштини, па сам слабо што сазнао. Сећају се приче, зли не знају који је био тај младић. Од једнога сам само у Приштини чуо да се тај младић звао Ђока Биленцетовић, вели има, и сада једног