Годишњица Николе Чупића

334 КРОЗ КОСОВО

— о —–——– – =. ——_ || – = =

После неколико година дођу пашини ћајалари у Липљан да разваљују цреву. Тада се село нађе опет у чуду и бризи за својом старом црквом. Почну молити и преклињати ћајаларе да им не дирају бару ту једну цреву, и да је оставе, те да се околна раја моли Богу у њој; али се верне слуге Јатар-пашине и „не окреташе на молбе и вапаје сељана. Јадни сељани принели су им у том тренутку неколико печених јагањаца и овнова да ручају. Халапљиве потурице Арнаути приседну око маснога печења и почну јести, а после ручка да отпочну рушити цркву. Најзад на толике молбе · сељана, а нарочито за рад доброга овнујскога печења, рећи ће један најстарији: „Море, рајо, баш кад толико молите за ову вашу цреву, онда нека један од вас одмах трчи у Приштину Јашар-паши и нека, га замоли, па ако он заповеди да вам остане црква, ми је нећемо дирати; али ако не донесете абер од паше док мн ручамо и 7 ока клинаца у зубима, ми ћемо почети рушити цркву.“

Сељаци се сада стали тешкати и мучити шта да

раде. Фнају да се не може отићи од Липљана у Приштину и вратити се натраг док ћајалари још ручају, јер од Липљана до Приштине има добра три часа, и толико одонуда, свега шест часова. Дакле неје могућно прећи шест часова пута за један час, за које би време, од прилике, јели Турци. Почну се тужити и јадиковати сељани у селу шта су им рекли ћајалари, оно што се не може извршити. Ту нужду и невољу чује једно моме, Ђорђе (звали · су га Ђока) Војинчетовић из Липљана, из најстарије Куће. Изиђе оно пред Турке, и ревне: „Ја Божјом помоћу идем у Приштину код Јашар-паше, и ако вам не донесем абера од паше док сте ви још за совром, онда разваљујте цркву као што сте наумили,“