Годишњица Николе Чупића

гл

КРОЗ БОСОВО 33

Турци му само додадоше из подемеха: „Не заборави, море, да донесеш и 7 ока клинаца у зубима.“

Ђорђе им одговори: „Бог ће их донети,“

Ђорђе пође пут Приттине. Сељаци га испраћаху сузним очима, и слабо се уздаху у ту помоћ.

Мало за тим Војинчетовић ишчезе у равноме косовском пољу. Турци осташе да се сладе и једу овнујскога печења, и расхлађују бистричком водом. Сељаци се вајкају и само погледају кад ће се ови зликовци најести и дићи да почну разваљивати цркву. Турци ручају, сладе се, почињу лакше јести и одмарати се. Сељаке нека језа хвата, и чини им се да је време већ прошло, и да се оно момче неје одмакло од Липљана ни за један час пута.

Ућутали се Турци око совре, по који грицне маснога печења, па замишљен навали се на лакат, други преклапају очима, сан их хвата.

Настало ћутање и с једне и с друге стране........ Тек млади Војинчетовић стаде пред Турке, испусти седам ока клинаца и пружи им печат Јашар-пашин! Турци се тргоше и зачуђено погледаше. Сељаци се примакоше ближе. Нико још не верује. Ну кад Турци сагледаше печат пашин, учинише темена „у пољубише га ин одоше из села.

Цело се село слегло око младога Ђорђа Војинчетовића. Сви га гледају и мило им је било. Питају га стари људи: „синко, како оде и дође, и толики пут пређе за један час; крила да си имао, не би могао прећи толики пут за ово кратко време.“

Ђорђе серомно одговараше: кад сам пошао одавде, ишао сам као и увек, ну што сам брже корачао све ми је лакше било, као да ме је нешто носило.“

Сељаци се заплакаше, па се окренуше цркви и прекретише се. Ђорђе их је само смерно гледао.........!