Годишњица Николе Чупића

ИзУ ЕС РАБИЈА НОК 211

учинили били. Такво једно дајијско гњездо била јеи варош Ужице са њеним једва приступним градом.

Да би се Ужице узело, Карађорђе је против њега, одредио повећу српску војску, којом су управљали Радич Петровић, прота Милутин Илић из Гуче, Милан и Милош Обреновићи, Лазар Мутап, поп Лука Лазаревић, Јаков Ненадовић, Милован Грбовић, Цинцар-Јанко Поповић и Петар Николајевић Молер. Ова српска војска запали и заузме варош, а Турци из ове побегну у град ужички, одакле се мислише одупрети нападу Срба. Но у своме бегству они забораве у великој варошкој гостионици (хану) до 400 затворених Срба, које су из самога места и околних села дотерали, да се неби побунили, чим би чули, како се шумадијска војска примиче Ужици. Из сред пожара Срби су избавили ову своју браћу.

Ускоро после овога притешњени Турци из града почну са Србима о миру преговарати. Срби пристану на предају вароши и мир, али да им Турци даду двадесет најбољих својих јахаћих коња са потпуном опремом и у новцу 11000 динара (110 кеса, свака по 500 гроша). Турци приме ове српске услове и задрже само ужички град. Српске пак старешине поделише међу собом примљене коње, а новце раздаше својој војсци, па онда с већим делом исте одоше на другу страну, да Србију чисте од Турака.

') који освићеш (освићући, који си освануо) радим

#) мушицама (мушињу), то ли (л', зар) не (некмо л') људима (словеснимај, —

3) уву (уху) не би т. ј. Да их горих није чуло турско уво; да их међу Турцима није било горих,

“) ако и једанпут (једном) у времену дугом (дугуј,

у