Годишњица Николе Чупића

ДВЕ ГОДИНЕ У СЛУЖБИ УЧИТЕЉСКОЈ 5

,

Среза Мачванскога, у који је онда и Лешница припадала.

Које ја раније не стигох, воје Рема не беше пре готов, еле се ми кретосмо из Шапца тек кад сунце слажаше над врхове китошких растова,

До Шапца ме је возио човек, с којим сам се познао још у Београду; у Шапцу бејах нашао неке људе које сам израније познавао; а сада, отискујући се од Шапца у Китог, овако под заход сунца, с човеком незнаним у места незнана. ја се осећах у чудној осами, бејах веома тужан. Нека, са свим детињска туга, бејаше ми притисла душу: проклињао сам своју болест, која ме је задржала од пута, на ком бих бар био са својим друговима!

У таким мислима, прођосмо Мајур; минусмо Сокину Механу; прођосмо и село Штитар, а сунце већ седе. Насипа туда још није било, те смо путовали прилично споро. Кутали смо н ја и Рема.

На један мах неко викну:

— Ко иде!

— Наши, одговори Рема, не устављајући кода.

— Ко је то, Ремо, упитах ја:

— Сеоска патрола, одговори он.

— А зар овде и по селима чува патрола!

— Чува, веди он: — Дрина је Оли сваку ноћ може да буде крађе.

__ Мене обузе неки немир.

— Има ли механа у Богатићу, упитах Рему даље :'

— Била је, па је, пре некодико дана, затворена. — Има ли школа, и учитељ

— Шкода има, а учитељи су се мењали: стари је отишао, а нови не знам је ли дотао.