Годишњица Николе Чупића

УП

Телал виче по граду... објављује „мусломанима, ђаурима и Циганима“ радосну вест с бојнога поља : да је турска војска освојила Гургусовац и Зајечар.

Хоџа виче на џамији... захваљује Богу и његовом пророку Мухамеду за победу над ђаурима Србима.

Весели Турци...

Невесели Срби...

Ну вера у јунаштво српско, у ратну срећу српскога оружја још неје малаксала, још не може да уступи место гласовима немилим... неочекиваним.

— Ја. не верујем, учитељу, да су Турци могли отети Гургусовац п Зајечар — рече Јован Бујунџија — него је тај глас пуштен, да би се наши плашљиви Арнаути окуражили, те да не беже с првога конака.

— Можда ће тако бити — одговорим ја, ну слутећи у истину кобнога гласа.

— Подако... подако ! — рече Јеврем — чућете ви песму турску, докле их Србин само заовупи онако својски... пресешће им и Гургусовац и Зајечар!

ж ж ж У очекивању да се овај глас побије, дочекасмо

и опет да чујемо телала : да је Алексинац јуначки освојен, и војска турска победоносно у њ ушла.