Годишњица Николе Чупића

ДВЕ ГОДИНЕ У СЛУЖБИ УЧИТЕЉСКОЈ 95

Као кмет, био је велики господин. Мало је с којим од простијих Лешничана хтео разговарати лицем к лицу, већ обично преко рамена.

У очи Св. Николе, године 1850, бејаше послао кнешчића Тривка неком Крајишнику, онде у Лешници, да сутра рано дође с кодима пред кметову кућу. Степан је хтео жену своју Мацу да пошље у Богатић, Капетану Николићу на славу ! Тривко је заповест извршио, али ево Крајишника Степану на дућан и лепо, са свим понизно, пита:

— Газда Стјепо! А куд Бог да ћемо сјутра: — Дођи на време, па кудж ти се рече онамо ћеш !

— А ја бијах рад знати. —- колико да понесем пиће за, коње ' — Ко носи — не проси! Одговори Степан

преко рамена, па више не Хте на тог човека Ни главе окренути !....

Тако је обично био охол и бесан према мањима од себе, а према већима умео је лепо се осмејкивати и умиљавати на сваку њихову реч.

Степан ми је много причао о свом детињству у Травнику, нарочито о трвењу међу онамошњим православнима и католицима.

Имао је сина Косту који је, после њега, преузео радњу, и кажу да се је био веома обогатио, па су га, једне ноћи, неки незнани људи исекли свега на комаде у његовој кући. Не знам за што, ни Броза што :

Сава Глишић, лешнички општински писар, бејаше Шапчанин родом. У месту свога рођења, живео је пи водио лепу трговину; али се позавађа