Годишњица Николе Чупића

44 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

Пера Тривуновић у шали би некад реБао:

— Море Чивићу! Штета што Турци нису посекли тебе, а да су пустили кога од оних који би умеди говорити, да нам штогод кажу!

— Е, мој газда Џеро, у каквој сам муци био, добро нисам и своје име заборавио, одговорио би Чивић.

И само се то од њега и могло чути.

Буљубаша Милован. Бејаше онда у Лешници један старац, кога су сви звади Љуљубаша, а име му је, чини ми се, ЉЈГилован. Био је прешао 70 година ; омален, космат, у оделу прилично аљкав, а скоро евакад с чибуком у руци. У младости својој, био је мајстор терзија, а тада се бејаше прибио уза свога рођака, Симу Глувића, младог имућног Лешничанина, те је тако животарио.

Лешнички трговци су овога „Буљубашу“ свакад лепо сретали и, у кавани, често би га почастали кавом и ракијом. Од њих сам слушао да је тај човек био војник у нашим ратовима за ослобођење, и да је у војсци — добио звање Буљубаша!

Тепав од рођења, Буљубаша је гласове р, л, и љ изговарао као 7. Зато су у њега Вишњићеви стихови из песме о боју на Лозници:

„Све бељемез бељемеза зове, И лубарда лубарду дозива,“ гласили: „Све бејемез бејемеза зове, И јубајда јубајду дозива.“ Несташни младићи подсменули би му се за тај изговор, 4 он би само рекао: