Годишњица Николе Чупића

9 ИЗ СВОЈИХ УСПОМЕНА

казах што ме чека; али ипак, по малом ћутању, рече: | |

— Од чега сам бежао ја, то као да хоће да стигне тебе! Нека те Бог чува и на том путу !....

Сишавши у Београд, сместим овде жену и ташту, па се спремим да најпре одем у Ваљево сам, и тек доцније да преведем онамо породицу.

Пре поласка пак на нову дужност, јавим се свом надлежном попечитељу правосудија. Онда то бејаше, по свом господском животу и држању, Београђанима добро познати

Алекса Симић. Он је седео у својој кући, на Зеленом Венцу, где је и преминуо 10 Фебруара 1872. Кућа је та баш до Делинове Апотеке.

Алекса Симић је рођен у селу Бољевцима, у Срему, 18 марта 1300, а старина му је из села Сремчице, у старом београдском округу.

Симић бејаше човек крупан, пун, и веома гломазан. Говорио је српски, турски, грчки и нешто немачки. Глас му бејаше промукао, а говор пун шаљивих изрека и многих причица. Њивео је, бар за оно време, веома господски: кад у Београду, осем Кнеза и Митрополита Петра, готово нико други није имао каруца, Алекса Симић се је редовно возао у свом интову, било да иде на дужност, било у цркву, било у походе, или ма куд од куће. У интов је презао свакад два красна белца. Столоначелник Попечитељства Сима, названи Дугачки, гледајући једном како језде та два красна коња, у одушевљењу за срећну госпоштину свога старешине, рече:

— Погледајте, погледајте људи, како су красни ови коњи Господина Попечитеља! Није друго, него као два канцелисте !