Годишњица Николе Чупића

ПРИПОВЕТКА У ГРКА 17

спремност односе над природним даром, и код којих искаче наклоност к романтичности, дотле би се Полилас могао упоређивати с нашим Јанком какав је он у првим његовим делима. Он је даровит, ориђиналан, реалиста. У језику његову, којим се не удаљава од народног говора, има живота, свежине и боје; а како у песмама тако и у стилу његових приповедака има извесног мира и достојанства, пре бих рекао библијског, него класичког. Полилас је цењен и као песник и као преводилац Шекспирова „Хамлета“ и „Буре“; а особено је стекао имена својим критичким пролегоменама на песничка дела Соломоа. Једна од најлепших његових приповедака је „Опроштај“.“) По кратким а снажним цртама појединих типова, по збијеном а верном опису живота и људи, ло јачини темперамената она иде у род приповедака које, као „Кумова клетва“ или „С оцем на јутрењу“, оста:љају у души читаочевој импресије какве време лако не брише. Полилас је песник нежних, племеннтих осећаваа, по мало очајан као многи благородни људи. Као мото ове приповетке истакнуте су знамените речи Фокионове: „Дигните из храма божјег часну трпезу, није више храм; извадите из срца човечјег милосрђе, није више човек“,“)

Говор је у приповедци о једном окорелом зеленашу, о једном од оних људских наказа које по егоистичности, грамзивости, безобзирности, више наличе на какве зверове него на човека. Настас је (тако се звао тај зеленаш) био врло рђав човек; давао је новце под скуп интерес и на зелен, варао на мери, и криво се клео; био је хладан као змија у својим рачунима; љубави, милости, није имао ни за кога осем своје деце. У не-

ђсн Соухабђаг. 2) ()дте 26 гедог Воџшбу обте еи тј: фудролиуђо фбсеоб алрољ ретвоу тђу #Ле0у““ Збођ. А" 31

ГОДИШЊИКА ХХТУ 2