Годишњица Николе Чупића
ГОДИШЊИЦА
~, со
дељко је цара „причестио п исповедио,“ а Марко је
код цара „писар“ био, те су у њега остале „књиге“
староставне.<“ По Петрановићевом варијанту цар је том приликом Марку поверио царство и нејака сина, „док подрасте дијете Уроше,“ говорећи му:
„ Чувај њега од душмана, сине, Док умедне собом окренути И са српском земљом управљати“...
И по варијанту С. Милутиновића (69. цар Степан оставља Марка за намесника иарског, поверавајући му круну и сина Уроша; а Марко је најсавесније из-
~
вршио поверену му дужност. По песми Вук. (32) овај
је „аманет“ поверен Марковом оцу, краљу Вукашину, који није оправдао поверење царево, јер ни. после 16 година не уступи круну и царство законитом наследнику, цару Урошу. Дошло је до сукоба; око круне "отимали су се Марков родитељ и стричеви; а Марко је имао да буде судија између њих и нејака цара Уроша. Одвећ је тежак био положај Марков; но Марко се брзо одлучује; правда и законитост одржавају у њему сјајну победу над осећањима синовљим и сродничким; он не пресуђује спор »ни по бабу ни по стричевима,“ већ „по правди Бога истинога.“ Величанствена је слика Маркова кад своме оцу и стричевима овако довикује:
2 А мој бабо, Вукашине краљу! Мало л' ти је твоје краљевине 2 Мало л' ти је, остала ти пуста ! Већ с' о туђе отимате царство. Видите ли, Бог вас не видео! Ењита каже, на Урошу царство, Од оца је остануло сину, Ђетету је од кољена царство“...
Цар је марка благословио, а отац га проклео тешком клетвом која се и испунила. По Петран песми, пошто су Уроша зацарили у „прекрасној Самодржи цркви,“ Марко извршује аманет цара Степана до краја: доводи Уроша у Призрен госпођи царици и ту:
Сва му добра предаде у руку: Златан прстен славна цар-Шћепана, А на главу круну Шћепанову..
4 5 (7'» а“ Њу