Годишњица Николе Чупића

БУГАРСКО-СРПСКИ РАТ И ОНОВРЕМЕНЕ КРИЗЕ 93

цеговине с Црном Гором.) Кад је Европа одустала од своје теорије о цепању Бугарске на две половине, логично је било да одустане и од оне друге о потреби растављања Србије и Црне Горе и о администрацији Босне и Херцеговине. И као што су Бугарска и Источна, Румелија постале једна земља, ма да се и сад другојачије рачунају у турском државном распореду, тако би и Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина могле постати, а постале би веома брзо једна земља. И то би било најправедније за све, а и Европа би имала више мира и једно отворено питање мање. Како би се то у европске Форме сместило и с уговорима у ред довешо, питање је дипломатске стилистике, с којим она не би имала никакве тегобе, кад не би било пуно других тегоба себичне природе.

У оно време се говорило и о накнади уступањем неког дела бугарске области у име ректиФикације границе. Спомињали су се Видин и Трн са својим областима. |) Ту би одмах дошло до нарушавања интегритета Лурске, за који се краљ Милан већ био везао, као што је био везан и за начин расправе уједињењем Босне и Херцеговине његовом тајном конвенцијом. С Аустријом и сувише аустрофилском политиком.)

Позната конвенција с Аустро-Угарском од 1!2/28 јуна 188!, шпри свуда дужности Србије према АустроУгарској п на Босну и Херцеговину, признајући тиме у неколико Босну и Херцеговину као саставни део Аустро- -Угарске.

Пошто се краљ Милан био везао наспрам Турске. изјавом о њеном интегритету, коју су изјаву Турци узели на знање у свима дипломатским формама, и. пошто је, с друге стране, ондашњом својом политиком бпо везан и наспрам Аустрије, њему је остало као мета рата само да разруши пловдинску револуцију, да увелича свој углед, и пошто европске силе нису хтеле да васпостав-

9) И Олоб. Јовановић помиње овај начин повраћаја равнотеже, Српскобугарски рат, 7. 2) Слоб. Јовановић, Српско -бутарски рат 75 и др.

3) Други члан тајне конвенције од 16/28 јуна 1881 гласи: Ба Зегђје пе гојегега раз дев шепбез рон апевз, гећојепзезв оп аштез ушргепап! зоп фегт1соте ропг роше де дераг«, зе фимеегајеп! сопеге Ја топагсћае апз то-ћопотолзе, у сотртз Та Возше, | Неглбаот те еБ Је запдјак де Хоу1 Рахаг. Конвенција је била у вредности до краја 1894, скоро четрнаест година, под разним владама.

–