Годишњица Николе Чупића

БУГАРСКО- СРПСКИ РАТ И ОНОВРЕМЕНЕ КРИЗЕ 31

дети како иде са заједничком радњом и војске и официра. За нас је то још знатније што је српска народна _ слабост неумешност у заједничкој радњи. А у српско· бугарском се рату показало до крајње мере како наше офФицирско особље није ништа умело да ради с целином какве год заједнице, нити је ко имао осећања за ту заједницу.

Узрок је овога недостатка у општој неискрености рада. Официри нису били одани војевању и успеху, него су радили као чиновници у служби. Сваки се старао само да му се не може казати да није извршио какав поверени му налог, или да се није старао да нешто чини по њему, а иначе је редовно бринуо се како да причува и заклони себе. Тачност извршења и времена страдала је из ових узрока сваки час, и не"срећа ратна до половине је изашла из ове моралне слабости. Општи успех и општи задатак није био свакоме и у сваком часу на памети.) Било је случајева где су се виши официри правили као да неку заповест не разумеју, па су у времену када је скуп сваки моменат, бацали по 198 и 24 сата времена да се тобоже тачно известе о ономе што се хоће од њих. Одмори су по некад давани војсци по правилима мирних времена, кад је био скуп сваки минут и кад је сав рат зависио од тога хоћемо ли дан раније на Сливницу стићи ми или Бугари. |

Многи су радили млако, као безвољно, чисто чиновнички, с очевидном намером да избегну одговорност и ризик наступања. Тим се једино објашњава што се у овом рату догађало да батаљони и дивизије гледају п слушају борбу на своме десном или левом крилу, а ништа не чине да томе своме суседу у борби помогну, изговарајући се како немају о томе никакве заповести. Као да ратна борба нема гомилу случајности које никаква заповест не може предвидети. Сваки се бринуо о себи, заборављајући да је у војевању општи спас,

1) Др. Мих. Марковић прича како је после успешне борбе Моравске Дивизије 6-ога новембра више Брезника, која је отворила, тако рећи, тој дивизији Софију, он поменуо команданту Топаловићу препад Софије, који се могао извести 7-ог новембра из јутра. Ком. Топаловић је одговорио да и он на то мисли, али не сме да ризикује зато што се мислило да је анти-династичар. Међу тим тај је корак лако могао спасти сав рат. Да је Топаловић био више војник него чиновник, он би то извршио. Моје успомене. 321—823