Годишњица Николе Чупића

„сл БУГАРСКО- СРПСКИ РАТ И ОНОВРЕМЕНЕ КРИЗЕ

виђао краљицу Наталију и многе који су у ње добро стајали, и могу рећи да нисам могао опазити ништа што би тако што ма из далека тврдило. Краљ Милан је имао обичај да сумњичи за најмању ствар, заборављајући да неоправдано сумњичење, као свака погрешка, шкоди ономе самом ко сумњичи. Људи са широким поверењем могу, истина, каткада такође насести, али је од таквог наседања мања штета, јер је без празног вређања, које највише крв трује. Из министарског прес-биро-а послан је 12-ог декембра аустријским новинама телеграм с пакосним тумачењем наше конФеренције код краљице Наталије, придајући нама четворици анти-династична расположења. Имам једно писмо Ј. Ристића, од !6-ог декембра 1885, у коме ми се жали на то.

На састанак код М. С. Пироћанца, који је држан |3-ог декембра, није дошао Рад. Милојковић, изговоривши се слабошћу. Ми смо тумачили да не може да прегризе да прекорачи праг свога дотадашњег политичког противника, и сматрали смо као рђав знак искрености за евентуалну будућу политичку радњу. Текст је утврђен с тим да је први, инострани део, усвојен по нацрту Ј. Ристића а други, унутрашњи, по мојему. Такав смо текст потписали сва четворица, и сутра дан, 14-ог де"кембра га предали краљици Наталији, колико памтим опет у присуству М. Гарашанина, који је одмах отпутовао у Ниш, понесавши нашу работу краљу Милану.

Наша работа имала је овај текст:

Алде-таетполтге.

ј5

|. Да је примирје собом донело да Бугари остану у Пироту, они би имали у рукама јако средство пресије да покушају наметнути нам понижљив мир. У томе би случају част Србије изискивала да се рат продужи, па и сама офенсива да се предузме у цељи да се бугарска војска из земље истера.

Са изласком бугарске војске из наше земље, услед примирја, овај разлог за продужење рата престаје.

2. Други разлог који би нас могао навести да 06новимо рат могла би бити потреба да повратимо углед