Годишњица Николе Чупића

354 ГОДИШЊИЦА

Ама, чичо, ти си погрешија и дариваја си моје детенце с много паре, све сами дукати, дођи часи узни си паре, ти си божјак !

— Не, одговори божјак, ја сам толико одвојио од срца и даривао твоје дете за твоју доброту, нек остане то твојем малом сину.

И тако тај божјак штукне и оде у свет од села до села.

Кад је било неко време прошло, и то се заборавило, тек дође абер од паше: тај и тај човек (Филан човек) из Пертата, да иде одмах у Стамбол, цар га зове.

— Како, цар ме викаг! Леле, што сам му учинија, Боже благи 2! Ја не знам ни куде је Стамбол, а како ли ће да иду толики пут. Цар вика, треска ме ваћа !

Како му драго, тек се сељанин из Пертата брзо опремио за пут у Цариград. Кад је стигао после месец дана путовања у Цариград, нађу га тамо и одведу цару. Цар га позове и рекне му да седне:

— Ти си мени учинио добро, пренео си ме преко_ воде на леђима, хвала ти много! Па сад тражи од мене шта хоћеш да ти учиним.

— Честити царе, како сам ја тебе преносија преко воду, ти си цар, светло лице наше .....:.

— Ништа, ништа, одговори цар, не плаши се, кад се неси плашио онда да ми као божјаку помогнеш, немој ни сада да се плашиш, него ишти што желиш да ти учиним.

Тада се сељанин сети онога случаја с божјаком, и помисли у себи: Јао, лелке, та оној бија пар, а ми сељани мислили да је божјак! Хвала ти Господе на милости! И тад се човек мало ослободи и рекне цару: Честити царе, је ли иска да ми вратиш за оној добро, ништа ти друго не тражу, сал искам ферман да ми дадеш да направу цркву и манастир куде било у нашу страну.

Одмах је цар наредио, да му се изда ферман, да може зидати манастир где хоће. Обдари га богато и отпусти кући.

Кад се Пертаћанин вратио из Цариграда, меркао је и тражио погодно место за цркву, па му се, веле,