Годишњица Николе Чупића

ПЕДАГОШКИ КЊИЖЕВНИ РАД М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋА 23

„Не знам, вели, откуд ми дође на памет. а не знам ни да ли је то са свим добро, тек ми се чинило да ће бити у реду обележити овај тренутак, кад дете дође из куће, из живота који познаје, у школу, у живот који му тек настаје, каквим знаком од светиње, каквим чином религиозним. С тога на столу на ком уписујем децу, наместим икону Светога Саве. Кад девојчицу примим, кад је упитам за име, за презиме, и кад с њом проговорим по неколико речи, запишем је у списак, онда устанем на ноге, побожно је сама прекрстим њеном ручицом, те пољуби икону и рекнем јој: „Сад си моја ученица, “

Онда је пусти међ другарице. Али су довели и једно циганче. љуба је хтела дз каже и њему да икону пољуби, али је кмет пришао и шануо јој, да је то „некрштено.“ Зато му она рекла, место тога, да мајку своју пољуби. у руку, па је пришло и њој а она њега пољубила у чело.

„Осећам, вели, још напред неку радост коју ћу имати после годину дана, кад погледам ову децу, ове девојчице, које се сад бече једна на другу, чепркају прстима своје носиће, драпају се без обзира, усекњују се на врло видан начин, које мисле, да сам ја Бог зна која вера; које се управо чуде шта их је снашло; а које ће, ако, Бог да здравља, изгледати весела деца, која ће умети да кажу рашта су у школи, и шта су добила седећи годину дана за скамијом!..“

Толпко о Љубином раду. Сад долазе „Неке белешке из Миливојевих хартија,“ које не можемо прећи ћутке, јер карактеришу Миливојев рад, а то значи да казују погледе пишчеве на школу, учитеља и задатак њихов.

Прва је белешка: Зашто баци беже од школез Овде каже:

„Школа није играоница; она је место где се дете почиње уводити у своје озбиљне дужности. Очевидно је, да се она може неком детету и учинити немило место. Али како дете од природе жуди да чује, да дознаје, да шири своје знање: то школа, ако узуме подмиривати ту потребу на мио, примамљив начин, може дочекати да јој деца добегавају, а не да се из ње разбетавају!.. .“

„Учитељски је хлеб не само сух и окорео, него и веома горак. С те горчине ми често смећемо с ума своју главну дужност. Развитак детета, његов бољитак у васпитању, у настави, цељ је нашем раду.... А зарсеу