Годишњица Николе Чупића

102 Годишњица која је не само ово одобравала него је и гурала Аустрију не само у рат са Србијом него и даље напред, на Исток.

И настаде сукоб, страшан и крвав. Цела се Јевропа. закрви и цео се свет ухвати у коштац, с најмодернијим оружјем и с највећим бројем топова. Никад дотле свет није видео толике милионе против милиона и страшније борбе и на земљи и под земљом и на води и под водом, и у ваздуху. Аероплани или ваздушне лађе, које до рата беху само као новине за спорт, сад посташе ново оружје и створише се читаве ескадриле ваздушне. На све могуће начине употребљавани су експлозиви најстраховитије врсте. Гинуле су не читаве војске, него су гинули читави народи, него је гинуло човечанство. И никад у целој Историји светској, свих народа и свих времена није изгинуло толико света, колико је изгинуло у овом, најужаснијем и најкрвавијем рату, који је хтела и повела Аустрија само да би уништила Србију и српски народ!... |

И је ли чудо, што је она произвела силну мржњу и наишла на силан отпор не само целога тога народа, него је наишла на неодобравање и код самих својих поданика, паи у целом културном човечанству, сем једине верне другарице у овоме послу — Немачке. И сами њени поданици најпосле су увидели, да је овај рат био неправичан и нечовечан, и да је сарајевски атентат, који је она наводила за „узрок“ рату, био само повод или изговор. А она је на све могуће начине уливала своме простоме свету и својим трупама идеју, да је само због атентата објавила овај рат и да је њима дужност, да освеше престолонаследника. По томе, да је Србија крива за цео овај рат и да њу треба казнити. (А данас, побеђени и кажњени, ево и сами признају, да Србија и српска влада у Београду није имала никакве везе с атентатом у Сарајеву)... А куда ће толика невино проливена крв и пре рата, у погрому, и за време самог рата па и сад после рата!7...

И, на послетку, правда је победила. Србија је испливала. Три године ропства и највећих мука и по рововима, и по туђини, и по заробљеничким логорима и на самом дому под непријатељском управом доста му је било па да види шта му је вредела пређашња слобода и шта је изгубио — све пакошћу и лудошћу бечких и берлинских управљача. И, ако има Бога, онсе овде показао праведан: највећа казна је пала "