Годишњица Николе Чупића

_ Судбина Вукове књиге „Милош Обреновић“ 51

његову Историју. У том писму се жали да на толика своја писма (пет) није добио никаква одговора, и зато управо не би му ни смео више писати. Али како је случајно дошао у Земун, то се опет усуђује писати му још једанпут. У место свега другог што би имао говорити, моли га да одговори Гриму, као што му је лани обећао.

У добром расположењу у коме се сад налазио, кнез му одговори (18 маја), позивајући га у Крагујевац да му на сва писма даде усмени одговор. „Ја се надам да ћете ви ово позивање моје с тим више драговољно примити, что су и садашња обстојатељства по нас добро сложена“, вели на завршетку.

Вук је међутим дознао и за мисију Германову и за Историју, и био је, разуме се, ван себе од љутине и гнева, и у великој забуни да ли да идеу Крагујевац или не. Ако оде, знао је да ће морати доћи у оштар сукоб с Гермгном због Историје, а у веселом расположењу које је тада владало у Србији, и значај који је Герман тад стекао, није било изгледа, да би се ко за његову личну, и према општој ситну ствар, заузео; напротив, пре јеличило да би могао имати великих неприлика и од Германа, и од својих других непријатеља. Зато се реши да не иде, и напише одговор (28 маја) у коме му отворено каже да не сме да дође не због својих старих непријгтеља, већ због Германа. Он зна да је он и пре неколике године писао и говорио против њега, и сад би још више имао узрока да то чини због ове Историје. Да он више воли Германа него њега, доказ му је његова слика приложена уз књигу, за коју га је он три пута безуспешно молио, а особито сад, кад је с тако веселим гласовима дошао, чему се и он од срца радује. Други је узрок што је слабог здравља, па да му се тамо ма каква непријатност догоди, могао би се сасвим разболети и умрети или полудети. Треће, што је сиромах, и једва се од дана до дана крвавим хлебом храни. Још зимус продао је бурмутицу, што му је поклонила велика кнегиња Марија Павловна, и оставио жени 100 1. да се са шроје деце издржава, док се он не врати. Али опет се нада да ће, док је жив, моћи хранити жену и децу ; али ако би умро, његова жена и деца морали би просити. Ако иоле признаје његове заслуге учињене њему и народу, нада се, да се због овог писма неће наљутити, него ће му дати за право и утешити га. Напомиње кад је послушао

људе пре пет година, који су га одвратили да не научи читати и 4»