Годишњица Николе Чупића

72 Годишњица мислио је да спреми устанак на Турке новцем од волова, које је Јован Обреновић био отерао на остружничку скелу да их прода у Аустрији.!)

За владе Кнеза Милоша налазимо домаћих трговаца који иду по земљи и купују производе, поглавито стоку, било сами, било преко посредника и продају је, или страним трговцима који су ради куповине дошли у Србију, или је сами терају на пијаце у Аустрији, Италији и Турској.2)

Трговина није била потпуно слободна. Трговци са живом стоком морали су, ради извоза, добити, сваке године, од везира „бурунтију“ или „изун“, обично у јесен за идућу годину. Сем тога трговином се могао бавити само онај, коме је то одобрио Кнез Милош. У почетку изгледа да је само он и давао пасошез) да ко може куповати и извозити стоку. Доцније је давао одобрења, на основу којих су нахијски судови, по наплати таксе, издавали пасоше за слободно трговање. По „Наставленију“, које је 6 јула 1825 године издато магистратима. наређено је да се „за пасоше који се овоземским људима за трговину какову дају ... наплати у касу по 20 пара, од страних који такође по трговину какву иду по 1 грош“. У „Наставленију“ пак од 14 новембра 1827 и доцније ове: су таксе знатно повишене.“)

Један од главних трговаца био је сам Кнез Милош. За његов су рачун куповали стоку и храну многи посредници по читавој Србији) То је био узрок те је трговина за свакога другог била ограничена и другим прописима и наредбама, који су општу трговину ометали и спутавали, само да би његова била што успешнијаб) Наредбе су понекад биле права насиља и штета не само за трговце, већ и за народ. Да би ко.могао

5) Вук С. Караџић, Истор. и етногр. списи |, 143; Куниберт 47; М. Ђ. Милићевић, Поменик, стр. 460; М. Гавриловић ], 149.

2) Ј. Вујић П, 177; Пирх, 153.

3) 8 августа 1819 г. дат је „један пасош Петку Лаповцу за сто волова, да може слободно по Београдском Пашалуку купити и на ону страну у Цесарију продати. Препоручен је на скелеџије да узму, кромје ђумрука, још по један грош на вола и кад се претера да отузму пасош“ (Државна Архива, Кнежевска Канцеларија, Деловодни Протокол 1319).

7 М. Петровић 1, 342—344.

5) М. Гавриловић |, 487.

6) дет 491—493.