Грађа за историју устанка и ратова 1875.—1878. године

4

видно место вилајетског секретара, те je тако дошао у додир са ондашњим политичким догађајима. Онјеостао верни саветодавац валији и онда када више није био на овом положају. Колико je д-р Кечет био на гласу у балканским земљама, види се по томе, што га je не само кнез Никола хтео узети код себе у службу, већ му je 1879. године и бугарска влада чинила сјајне понуде. Он je увек тежио да остане у Сарајеву, па je и отоманској влади одбио понуду, да се прими за ђенералног консула у Дубровнику, као и 1876. године када му je било у изгледу место отоманског консула у Загребу. Манускрипт, који je д-р Кечет по смрти оставио, датиран je 5. новембра 1890. У њему се износи судбина Босне и Херцеговине „од године 1863. до окупације.“ Из ових je заоставштина издавэч Г. Грасл у овоме делу изнео два одељка : 1. Устанак у Херцеговини 1875. —1876. и 2. Престанак отоманске владавине у Босни и Херцеговини и окупација 1877.—1878. године. Како je д-р Кечет био у прилици да посматра догађаје из непосредне близине, и да у више прилика и сам у аима узме учешћа, то су његова опажања: оцена отоманских војних и цивилних великодостојника у бурном времену 1875.—1878. године, излагање одношаја турске управе према устаницима и страним консулима, као и његови краћи подаци о неким борбама између отоманске војске, устаника и Црногораца драгоцена грађа за студију устанка у Херцеговини и Босни 1875 —1876. године као и извршења окупације. Почетном маја 1874. године дотадањи генерални гувернер Босне Мехмед Акиф-паша наименован je за председника државног савета у Цариграду, а за валију поставлен je мушир (фелдмаршал) Ибрахим Дервиш-паша. Дервиш-паша по д-р Кечету стараше се само да, помоћу лиферација за војску и свима могућним наметима, стече велико имаше, које му je дало прилике да готово до смрти (јануара 1897. године) игра знатну улогу у Цариграду. У зиму 1874. —1875. године показаше се први симптоми опасног стања, кад око двадесет хришћанских породица кметовских из околине Невесшьа пребегоше у Црну Гору. Дервиш-паша није никакву пажњу на ово обраћао, и тек кад