Дабро-босански Источник

Ер. 5.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 67.

Давидови, који иајпослије распрсли су се тада када је он видио себе под Покровитељством небесног оца, који га је спасао пун благодарности и душевне

радости слави Бога узвикнуо је „Испок^к/исА Господеви по прдвд^к его и пок> њшни Господл Е ишнагиј". Сарајево, јуна 1887. П. Венијамин.

Из црквенога права и црквене праксе.

II.

Пише Т. Алагић проФвсор богоел. на Рељеву. (Наставак.) љати у цркви,

0 тајни миропомазања. Миропомазање је тајна, у којој

се

при

помазивању диЈелова тиЈела св. миром, силом св. духа запечати и утврди у пстинама вјере на ново рођенп од воде, ради тога, да га не може повриједити непријатељ душе његове. (Прав. испов. дио I. одг. 105.) Истом од онога часа, кад се крштени миропомаже, припада му име Хришћанин, јер и име Христос т. ј. помазаник, значи, да је Спасител. био с неба помазан духом божјим, као што он сам о себи говори: Дух Ј*е Господњи на мени, за то ме помаза, да јавим јеванђеље сиромасима (Лука 4, 18.) Помазивање св. миром замиЈ - енило је полагање руку, које су свршавали свети апостоли (дјела ап. 8: 17; 19: 6; Јевр. 6: 2; прав. испов. дио I. одг. 104.). Јер кад се број Хришћана умножио и кад су се границе цркве Христове прошириле, тада је већ не могуће било и самим апостолима низводити духа светога полагањем руку. За то су они предали ту власт епископпма и презвитерима, а полагање, које је само њима припадало, замијенили су миропомазањем. Тајна миропомазања мора се одмах обавити пошл,е крштења (лаод. саб. пр. 48.; прав. испов. дио I. одг. 105.). Власт помазивати св. миром имаде епископ и презвитер. Апост. установе (ап. пр. 85) књ. 7. гл. 22. говори: „0 епископе е пресбитере, протон хрисејс елаио агио, ч епејта баптисејс идати, кај телеутаион сфрагисејс миро". (Црквена историја Инокентија изд. 7. джо или презвитере,

тиЈем погњури у воду миром". — У 43. 44. г. се као служител> ове (Макарије догм. Богосл.

I. стр. 32.), т. ј. „О епископе прво помажи ул>ем светим, за и најпошље запечатп ап. установа спомиње тајне само свештеник дио II. стр. 227.).

Приређивати св. миро имаде право само епископ (карт. саб. пр. 6; прав. испов. дно I. одг. 105.), кој'п га прпређује из разних мириса, што значи различите дарове Духа светога, и по уставу св. наше цркве освећује га на литурђији великога четвртка пошл>е освећења часних дарова. Као што се тајна крштења мора по правилима свете наше православне цркве, обав-

то се и миропомазање мора у цркви обавити. Но почем се и крштење у случају нужде може обавити у кући, то се може обавити и миропомазање у кући, и у том случају само свештеник моћи ће сасуд св. мира узети са часне трапезе, на којој увијек треба да стој'и, и понијети га са собом у кућу, гдје ће крштење, да обави (књ. о дужн. гл. 89.). Тајна миропомазања не понавл>а се, осим случаја, ако се когод одрече имена Христова и пријеђе на пр. у јевреЈ 'ство или мухамеданство, те опет зажели, да се врати у крило правосл. цркве (прав. испов. дио I. одг. 105.). Над римокатолицима и Јерменима, који прелазе у прав. вјеру, свршава се тајна миропомазања само онда, ако нијесу тамо миропомазани. Над лутеранима и калвинима свршава се сваки пут, јер они не признају ове таЈ *не, нити праве свештенослужитеље (јерархије), без којих по науци прав. цркве не може бити правилно свршена тајна (II. вас. саб. пр. 7.; II. вас. саб. 95.). Ако се не зна, да ли је извјесно лице миропомазано, тад га ваља миропомазати (књ. о дужн. гл. 89.). Помазивање владара св. миром узето је пз прпм]ера старозавјетне цркве, гдје су се цареви по заповиједи самога Бога помазпвали св. ул.ем, због чега су се и називали, помазаницнма његовима (књ. царева 12: 3. и 5.; 24.: 7.). Но ово помазивање владара св. миром не- значи понавл.ати тајну, већ се тиме даје већа душевна снага за већу и труднију службу, игто онако, као што се даје и свештеним лицима, кад примају на себе виши степен црквене службе, а не значи, да се тиме тајна свештенства понавл>а (догм. Богосл. Макаријеео од год. 1857. дио II. стр. 276.). III. 0 тајни причешћа. Чим је крштени миропомазан, постаје он достојан св. причешћа, говори св. Дијонисије Ареопагит. („0 цркв. јерархији" књ. 2.). Причешће или света евхаристија јест тајна, у којој вјернп под видом хљеба и вина, примају право тијело, и праву крв Христову, ради опроштаја од гријехова и живота вјечнога. Свету евхаристију установио је сам Господ оне ноћи, кад је предао себе за живот свијета; кад је