Дабро-босански Источник

Стр. 130.

Д.-Е. ИСТОЧНИК

чина." Тад преетаје сва вјештина и све знање, тад је изгубљен аукторитет. — Знање свештсничко не исиса се само вршећи евоју званичну дужност, треба пратити црквену и народну књижевност, па се њоме користити, да ученици не би иретекли учитеља. Старије свештенство сс брани тиме, што нпје било прилике да се изучава; но коме та одбрана пада на ум, нек запамти, да се човјек до смрти учи." И ако наш свештеник често пма посла по нурији, то ипак има доста времена, да се п са књигом забавља. Апостолн преноручиваше, да свештеник буде што впшс учен човјек, те зато наредише, да пастнр буде: „Ако је могуће образован; а ако он не буде у ч е в а н, то бар да је добар говорник (у науцн христпјанској)." — У нрва времена у нашем народу не бјеше школа за свештенство, на опет имадосмо честитих паетира, учитеља н архипастира. Ко је хтјео бпти свештеником, тај се привијао уз ког ученог свештеника пли је ишао самом архипаетиру и од љега црпио знање, те није ни чудо, што је св. Саву нашљедио његов ђак на архипастирској столици у седмовратој Жнчи. Данас, Фала Богу нпје тако, школа има, а књига доста, да нам се на ноге доносе; само треба од сувишка одвојит, на ето књига, ето школа и учптеља. Овдје ја разумијевам нод сувишком онај трошак, који утропгамо на ДеиФе", на „луксузе". „Пастир добри душу своју полаже за овце" — говори свето јеванђеље, и право је тако да чини. Но у том случају намеће се евештенику дужност, да буде знан те да положи душу своју тако, да не говори пошље : „ја хоћу, а онн неће; — ја говорим, а они не слушају". — Ко овако говори љуто се вара, јер што је срцу приступачно, а души појмљиво, радо се слуша и памти, па се пошље тиме и користи. Ја мислим овако треба учити своје стадо, иа неће далеко од тебе, како у густим шумама јада п чемера, тако и но цвјетним ливадама сласти и уживања. Ово су прави вукови словесног стада, зато : знајмо! н чувајмо своје стадо ! А тако се душа нолаже за своје овце. „Најамник" оставља своје стадо, а срнски свештсник није Србу најамник; ои му је род и по вјери п но крви, он је његов срцем и душом, зато рпјетко историја биљежп сриског свештенпка, као издаицу : олтара, вјековног нашег чувара; и народности ерпске, коју дични синовн н сриски свештенпци држе међу првимп народима милог нам нлемсна словенског. -— Треба знати да ее црква не знда на матернјалном темељу, на личним побудама но на слози којаје утврђена ријечима Христова аностола, који вели: „Нема роба ни господара . . . сви сте ви једно у Христу Исусу." — Да и нијесам ово рекао, евп знамо да, нам је свештеннк, наш мили „духовник" права народна иотреба, јер је он нашем народу најблнжн чувар, нријатељ, учитељ, молитвеник п

бранитељ душе и тијела. Духовник нобожан, љубазан, тачан у служби, вјеран у дјелу и ријечи јест право благо којпм се поноси не само помјеена црква, не само народна црква, но н вселенска, као што се и дан дапас поноси са светим Оцима. Ово неколпко ријечи завршит 1>у са ријечпма преблагога Хрпсга: „Дјелајте дондсже свјет имате !" •& -X* Овај мој додатак, у коме ћу пзнијет срнског евештеника као грађанина једнога мјссга, у коме има нашег народа у све три вјере, лгаслим неће бпги на пно. „Љубите и врагн вашја" — рскао је Христос. Немојте се, драги читаоци зачуДити, што ово нисање почињем са горњим Хриетоиим ријечпма. Ја то чпним, да изнесем иред очп, колпко ми морамо љубити своју браћу, своје домородце, својс земљаке и евоје мјештане са којпма се родиемо, са којима ћемо п умријети, — кад морамо љубитии своје ненријатеље. Наша браћа ио крви пијесу нашп неиријатељи, јер „крв није вода", но баш нстпнскн пријатељи, као што смо п мн њима, што ониу^богме зиају п треба да знају. Но, о томе нека стоји, а сад на ствар ! Наш народ у равној Босни и кршној Хсрцеговпнп подијељен је у три логора, но српсконравославни свештенпк пма знати, да то нијесу непријатељски логори, но засебна одјељења једне војске, једног народа, која нмају своја урсђења, своје упуте и одредбе. Свештенпк пајвише нек је вјеротриљпв, па нек о томе п не водн раснре, ио, у схучају додира и опћења са грађанством друге 1р'])е, нек је истннски друг, нек је огледало доброте у свачим очима. Православни свештеннк треба, а мислим да и хоће, да заступа мпшљсње : „Нек те вјера не лучи од људи, ако нијесу развраћених ћуди". Наш народ, баш није развраћених ћуди, него се још може поноситп својпм карактером, ионосом и врлинама. Мора се жељети, да се избјегава, нарочито од свјештеника, свака свађа, а нарочито вјерека размпрнца, која нас највпше раздваја у непријатељске логоре. Нек је свакоме вођа у жпвоту н раду — љуби своје, а ноштуј туђе, па неће доћ до размирица у ™ом ногледу, Љуби брате како своје сроднике, тако п комшпје и земљаке, п онн су ђеца ове земље п њпхобц су дједовн и прадједови за њу живилн и умрли, иа тако ћемо н ми, а што је најглавнпје, тако треба и својој ђецп да оставпмо у аменет. Бог нас трип. праведне и грсшне, Бог нас љуби, као сложну браћу, једног оца ђсцу, као сиповс једне земл.е, а не као непријатељске војеке, јср ми то нијесмо, и ако смо одвојени. Зар духовннк, нашљеднпк апостолски, Х])пстов ученик, пзврпштељ светпх тајаиа, „пастир