Дабро-босански Источник

Стр. 68

Д.-Б. ИСТОЧНИК

седамдесет чланова, који су бирани између богослова и законо-учитеља. Предсједником овог врховног судишта био је сам архијереј нли његов застунник, од рода архијерејског (V. кљига Мојсијева). Пресуда и подјела правде утврђивала се н стајала на ове три тачке: 1. Јавно публицирање објава за расправу ; 2., потпуна слобода брапити туженог7*и 3., обећање, да ће се накнадпти штета свЈедока, којп су морали полагати заклетву, да ће говорити и свЈ - едочити саму истпну. Судије се нпјссу задовол.авале заклетвом свједока и његовгуем доказом, него су свједока обвезивали и ставл.али под строги испит, па у случају, ако би судије нашле, да је снједок криво и лажл,нво свједочио, онда су га стављали под казну за то, што је хтјео да изложи опасности п окриви своЈ - ег ближњег. Заклетву, коју је морао положити сваки "свједок, који ће да свЈ *едочи, требало је да се закуне и положи ону заклетву, коју би му судија диктирао, т. ј. судија бп говорно а свједок слушао и понављао Јзпјечи заклетве, и тек тако свједочанство прнмано ј *е као права заклетва. Жене и слуге нијесу примани као свЈ 'едоци, и то је имало своЈ - ег основаног разлога. (ЈосиФова књига гл. 4. тачка 15.) Између тужнтеља и туженог расцрава се водила јавно пред свиЈ - ем народом. Кад би суд осуђивао кога на смрт и кад би свЈ 'едоџба свједока слагала се са судском пресудом, свЈ - едоци су морали поново потврдити и посљедни доказ дати, да је њихово свједочанство истинито, а то би учинили тијем, што би они први бацили се каменом и почели њим засипати осуђенога. — Доказ једног свједока пјзотив оптуженог није бно довољан, па ма тај свједок био колико му драго познат и уважен, нити је игда такав једа.н свједок био довољан, па да се оптуженик осуди. Истина, да у књизи Исуса Навина (гл. 7.) стоји написано, да је Исус Навин изрекао осуду над оптуженијем Аханом сином Харми, сина Заври, од племена Јудова; али је то био једини случај, изузетак, кој'и ј 'е по природи и околностима и извршен

(приЈ'еки суд). А у неколико и оправдан )'е таЈ' чин, јер је сам Ахан потврдио и објавио оно, што је знао, су чим јс опет доказана крнвицаоног, кога тужи. По јеврејском казненом законику свједоци су моЈзали потврдити, да познају личности, да знаду мјесец, дан, сат н околности учињене кривице, па тек послије таквијех доказа и кад би се судци убиједпли о правици нли крнвици оптуженога, и ако су пронашли, да ј - е оптуженшс прав, онда би судци доказивали своЈ'иЈ'ем говорима своја убјеђења о правди туженога; а ако ли би пак који судија посумњао да је туженик крив, то би он доказивао лиЈ'епиЈ*ем благијем начином у својему говору. Ако би ко хтјео да брани туженика, остале судије уступали су му мјесто и столицу, с које би говорио, разлажући прр, д"'судијГГма и народом своЈ*е убјеђење (ДЈ *ејан. 5.). Онима пак, који су били наклоњени да се отежа кривица против оптуженога, ниЈ *есу дозиољавали, да држе говоре. Ако су судци својом осудом наклоњени били, да се окриви и осуди оптуженик, онда су остављали да сјутри дан изреку коначну пресуду, па би се тај дан уздржавали од многог Ј *ела и пића а и свега онога, што би им могло послужити и покварити ток њиховијех мисли, те би само с бистроћом разума држали у виду право пресуђивање и осуду. — Трећег дана у јутру, опет би заузели своЈ *е судске столице, па ако би који судпја остао при првом своЈ *ем мњењу и убјеђењу о пресуди рекао би: „ОстаЈ *ем при мојем закључку и одлуци, и осуђујем". Који би пак размишл.ајући промијенио своје мишљење у корист туженога, устао би и говором доказивао, да је нашао да је тужени прав; но ово му се није дозвољавало, ако се већ једном изразио, да пристаје, да се туженик осуди приЈ *е, него што бп се осуда изрекла; и кад би већ повели осуђеника на смрт, тад би се дозвољавало да бранител, говори, па ако би изнио пријатне доказе за правдање, онда би се опет претресало и прегледало све оно, што се тицало осуде и осуђења (Данил. прор. књ.). (Наставиће се.)

Опроштајнп гобор при растанку свештеника од своје парохије. Пезаборављена Паство! I жена била, кад сам вас са овог св. МЈ *еста поКако сам срећан био, кад сам по наредби здравио и рекао вам : „Боже дај ерећан почетак !" наше Високоиречасне Конзисторије дошао вама Кад год сам вам божију науку казивао и тумаза свештеника; како је моја душа онда располо- чио слово божије, мојом су душом владала ве-